08. 01. 2017. године у Дому културе одржана је Академија у част обиљежавања 25 година постојања Републике Српске.

У програму су узели учешће Културно умјетничка друштва и пјесници из Гацка, али и ми као СПКД „Просвјета“ Гацко са бесједом о настанку Републике Српске коју је припремио и говорио наш члан Савић Милан, проф. историје:

Прије подсјећања на временски период када је настала Република Српска, прије подсјећања на мотиве српског народа са ове стране ријеке Дрине да створе хомогену заједницу како би сачували голи живот, поучени искуством Јасеновца и Другог свјетског рата, неопходно је извршити рекапитулацију историје политичке мисли са почетка 20-ог вијека, а у циљу расвјетљавања мотива који су довели до стварања Републике Српске.

Политичка мисао која је прије појаве идеје југословенства покретала и инспирисала српски народ на револуцију и на највећа самоодрицања и жртве, да би дошао до слободе и самосталне националне државе, била је српска национална идеја. Она је полазила од тога да се српско национално питање може цјеловито ријешити само под условом да српска револуција резултира ослобађањем и уједињењем српског народа, те стварањем српске државе. Ова идеја ће као владајућа политичка мисао код Срба остати на снази до почетка 20-ог вијека. Под њом ће српски народ покренути своју револуцију 1804. те извојевати аутономну кнежевину Србију 1833, Србија добити независност и проширити се 1878, а у Првом балканском рату 1912. протјерати Турке.
Међутим, званична српска елита почетком Првог свјетског рата из основа мијења правац своје националне политике. Суштина промјена изразила се у томе што се у националним циљевима Србије први пут маргинализује српска национална идеја и форсира идеја југословенства. То је тренутак када званична српска политика одустаје од концепта рјешења српског националног питања у духу српске националне идеје и када се опредјељује за програм који се темељио на идеји југословенства, тј. на опцији стварања јединствене државе јужних Словена, унутар које би се ријешило и српско национално питање.

Нажалост, испоставиће се да је ова одлука српске елите била погубна за наш народ. Историјске истине ради, желим да укажем на чињеницу да у вријеме стварања нове државе 1918. – од три народа, који су је уједињењем створили, само је српски народ имао своју међународно признату државу, респектабилну, са угледом побједника над три царства, чиме је био јединствен у Европи!

Србија је већ тада трасирала пут свог друштвено-економског развоја, који је одговарао модерним европским стандардима.

Међутим, била је наивно понесена идејама југословенства. Био је то, чини се, усамљен примјер у историји дипломатије да су витални интереси једног народа (српског) жртвовани за рачун друга два (хрватског и словеначког), који су се уз то у току рата налазили на страни агресора на Србију. Они су били у друштву морално и војнички поражених народа.

Нажалост трагедија српског народа се не завршава ту, иако сваком ко је иоле реално расуђивао о перспективи српског заједништва са хрватским и другим народима је морало бити јасно, после геноцида усташа над Србима 1941. да опстанак заједничке државе нема никакву перспективу и да даље инсистирање на томе води новој трагедији чим се за то буду створили услови. То је било велико упозорење за српски народ, да је пука илузија и сањати, а камоли пројектовати заједничку државу.

Ипак и нова, комунистичка и по српски народ најпогубнија идеологија нашла је оправдање и скоро избрисала представе и сјећање на Јасеновац и геноцид над Србима и поново су се за истим столом нашли побједник и побјеђени, успоставивши симетрију. Од тога тренутка рађено је све да се што више разбије српски национални корпус, српска култура и српско биће.

Четрдесет пет година трајала је припрема да се поново сруши оно за шта је српски народ дао највише. Да би парадокс био већи, а трагедија српског народа јаснија, ваља истаћи да је управо Србија у тренутку разбијања Југославија 1991. једина остала без своје јединствене националне државе, какву је имала када је ушла у састав Краљевине СХС.

Ипак поучен искуством Другог свјетског рата, српски народ се на подручју Босне и Херцеговине и данашње Републике Српске организује и хомогенизује, тако да га политичка криза након отцјепљења Словеније и Хрватске од Југославија 25. јуна 1991. не затиче потпуно неспремног.

Срби су створили посебну скупштину 24. октобра 1991. под називом Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини. Дана 21. новембра 1991. Скупштина је објавила да све општине, мјесне заједнице и насељена мјеста гдје је више од 50% становника гласало да СРБиХ остане у Југославији, постају дијелом српских аутономних територија, да би 9. јануара 1992. у Сарајеву иста скупштина прогласила Републику српског народа Босне и Херцеговине, као федералну јединицу Југославије.

Устав Српске Републике Босне и Херцеговине донесен је 28. 2. 1992. у коме је између осталог писало да територија Републике обухвата српске аутономне области, општине и друге српске етничке ентитете у Српској Републици Босни и Херцеговини. Истакнуто је да се Република састоји и од оних подручја на којима је српски народ остао у мањини због геноцида у Другом свјетском рату.

Само два дана пошто је Босна и Херцеговина прогласила независност, 7. априла 1992. Српска Република проглашава независност од Босне и Херцеговине и останак у Југославији.

Када су Србија и Црна Гора, као једине преостале југословенске републике, 27. априла 1992. прогласиле СРЈ, Република Српска и Република Српска Крајина су саме по себи издвојене из граница федерације, иако то нису признавале до 1995.

Дана 12. маја 1992. током сједнице Скупштине, Радован Караџић, први предсједник Републике Српске објавио је 6 стратешких циљева:

1. државно разграничење од друге двије националне заједнице,
2. коридор између Семберије и Крајине,
3. успостављање коридора у долини Дрине,
4. успостављање граница на Уни и Неретви,
5. излаз на море и
6. подјела Сарајева на српски и муслимански дио.

Током ове сједнице, Скупштина Срба је успоставила Војску Републике Српске и изабрала Ратка Младића за заповједника другог војног корпуса ЈНА, а у мају ’92. други војни округ је постао Главни штаб ВРС.
12. августа ’92. назив Српка Република Босна и Херцеговина промијењен је у Република Српска.

Борба за очување РС, у рату траје до 21. новембра 1995. и потписивања Дејтонског споразума, по коме је међународно призната као један од два ентитета који чине Босну и Херцеговину.

Чињеница је да је двадесети вијек био обиљежен великим српским лутањима, трагедијама и страдањима, тим прије као народ морамо смоћи снаге и јединства да одбранимо најсвјетлију српску побједу у посљедње вријеме, да сачувамо РС и тиме не изневјеримо оних 30 000 који су дали најсветије што су имали, како би нам омогућили сигурнију и свјетлију будућност. Много је и оних којима је примарна жеља нестанак РС, који непрестано понављају да је створена на геноциду, који блате спрско име, при томе заборављајући да говоре о народу који је у оба свјетска рата био на побједничкој страни и дао милионске жртве. Оптужују нас за етничко чишћење, међутим тамо гдје нас осуђују, управо нас нема, управо смо ми нестали, из Крајине, Славоније, Сарајева, долине Неретве… Тамо гдје смо осуђени јавним мњењем, као они који врше етничка чишћења, нас тамо више нема, ми сами смо протјерани.

Стога браћо и сестре, заборавимо међусобне, страначке, личне и ине размирице, будимо достојни оних који су нам омогућили да организујемо живот како наша култура, вјера и традиција налажу.

ЖИВЈЕЛА РЕПУБЛИКА СРПСКА!